VASKRS – dan radosti ljudskom rodu!

Dan koji nas vraca nasoj veri i danima kada se vracamo sebi, svojim korenima i svome zivotu.

Vraca nas nasem detinjstvu, onom delu zivota koji nas uzdize u visine uvek. I onom koji nas vraca uvek tamo gde smo rodjeni i odakle smo potekli. Nasi su najlepsi dani ostali tamo. Na poljima naseg detinjstva.

Urezani su nasi koraci na nasem kamenu. Onom kamenu, po krsu i goleti, kuda smo gazili bosi.

Kuda smo vijali veternjace i nepostojece zmajeve. Sanjali ono sto se sanja prvi put i samo jednom u zivotu.

Snove koji nisu imali ni starta, ni uslova, cak ni osnove. Ali bili su nasi, samo nasi.

Veliki kao oblaci, i svetli kao zvezde. Osvetljavali su nam put, utirali staze.

Tako utrane staze naseg detinjstva koje je bilo siromasno, davale su nam nove nade. Nade u bolje sutra.

Nade da ce doci neko jutro koje ce doneti radovanja i u nas mali, oskudni zivot.

Ziveli smo od SLAVE do BOZICA, i od BOZICA do VASKRSA. Tada su trpeze bile pune u nasim domovima. Secamo se najvise nasih baka koje su nas vodile u crkvu, koje su  skrivale sarene bombone negde u svojim keceljama. Onako , kao, kradom davale su nam krijuci od drugih. Pravdajuci se da je to poslednja. Secamo se  dana nase detinje neshvatljivosti i cudjenja.

VASKRS – taj dan je bio dan naseg radovanja.Najveceg! Dobijali smo sareno jaje, tako lepo i sareno, da smo se prosto plasili da ga ne razbijemo.  Neka nismo hteli jesti. Cuvali smo ih kao dragocenost.

Bojali smo se da ga razbijemo, i sa njim unistimo tu carobnu lepotu, tu magiju sara, ornamenta i boja.

NIsmo znali svrhu, niti znacenje, samo smo se svaki put iscudjavali tom sklopu koji daje carobnu sliku u nasoj decijoj glavi.

Nastavak na sledecoj strani…