OCI, ono najlepse sto na jednom licu primetimo i sto nas ukopa u mestu, i svojim pogledom zaledi nase korake, a toplinom otopi led iz nasih srca. Oci bilo koje boje, a opet opevane u pesmama,salju nam posebne poglede koje samo nasa dusa moze da razume, i procita njihov zov…

Postojanje nase i postojanje nasih voljenih, uvek pocinje sa pogledom oka, bas kao i sto prestaje njihovo postojanje.

Na samom rodjenju, pored prvog placa koji je narazdeljiv od prvoga pogleda, jeste pocetak naseg zivota.

Kakav pocetak, takav je i nas kraj, jer uvek sve pocinje istim, i zavrsava se istim.

Prvim glasom i prvim pogledom na svet i poslednjom recju i zadnjim pogledom…

Oko, to nesto sto nam daje priliku da gledamo na svet oko sebe i da volimo ono sto vidimo, pa cak i da ne volimo.

Samo je nasa volja sta cemo prisvojiti a sta odbaciti od sebe, i sta cemo voleti a sta ne.

Nije sve isto lepo i privlacno jednome oku, bas kao sto nije sve ni ruzno i odbojno, onom drugome.

Svaki covek ima svoj stav, svoje nacine gledanja, posmatranja i razmatranja stvari.

Svi smo jedinke i kao takvi smo svi drugaciji u svemu; u govoru, u nacinu razmatranja i gledanju na svoj nacin, u pricama koje imaju ili nemaju cilj.

Drugaciji smo po liku, po osecanjima, bo boji koze, po lepoti i gradji.

Niko nije isti  ali svi zasluzujemo da zivimo i volimo i da se borimo za zivot koji nam je rodjenjem dat.

Nase prve ljubavi su uvek pocinjale tako sto nas je zasenjivao pogled jednih posebnih ociju.

Bilo da su tople smedje oci, ledeno plave sa morskim dubinama ili zelene kao smaragd, zauvek su ostale u nasim dusama kao skriveno blago.

Blago koje nikada ne izgubi sjaj, ni moc, ni toplinu i koje zauvek dok smo zivi ostaje kao secanje na prve voljene oci, prvu magiju pogleda i prvi osecaj one reci koju nazivamo ljubav…

Nastavak na sledecoj strani…