PISMO JEDNE TUŽNE MAJKE
18. siječnja 2018.Sada sam stara, na kraju puta, i sada možda ne znam ništa, ali bilo je vremena kada ni ti nisi znao, a ja te s ljubavlju učila.
Sada ne mogu raditi kao nekada, ali bilo je vremena kada ti nisi mogao raditi, a ja se krvavo borila da ti pružim što više, sine moj.
Izdao me glas, kada tiše pričam, malo je nerazgovijetno, tada gundjam,. Da, ali bilo je vreme kada ti nisi znao govoriti, a ja te učila da izgovoriš svoju prvu riječ.
Ako glasnije pričam, derem se, u pravu si sine, ponekad nemam kontrolu nad jačinom glasa, ali godine zivota su ostavile traga na mene.
Počesto sam umorna, na kraju snaga, posrćem, možda mi treba ruka da me podigne, možda mi treba podrška, možda mi treba razumijevanje, topla riječ, mozda mi treba malo ljubavi, koju sam ja tebi nesebično davala i dajem cio svoj život.
Kada vidiš suzu u mome oku, okreni glavu, pravi se da nisi primijetio, a ne reci da glumim zrtvu, manje će boljeti.
A možda to ništa nisam ni zaslužila, možda samo u svom staračkom ludilu mislim da to tako treba, možda nisam bila ni dovoljno dobra majka, možda je ovo moj usud i moja kazna.
Budi mi sretan sine moj, najviše što želim za tebe je da nikada ne upoznas tugu i bol, da nikada ne spoznaš usamljenost duše na kraju života.
Voli te mama i to je jedino što, ma koliko bila stara neću zaboraviti 
