Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje. Mi prijatelje nismo dodavali, nego ih vremenom sticali! Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi.

Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitača pa smo ipak završavali nekakve škole. Nama nisu prodavali drogu ispred škole. Nismo imali playstation, nintendo, x-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji, samo dva i to drugi tek od popodne, nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet, čet sobe…

Mi smo imali prijatelje i družili smo se sa njima!

Padali smo s drveća, znali da se isečemo na staklo, slomimo zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe stripova i sve smo to preživeli bez posledica!

Vozili smo se biciklom ili išli peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!

nastavak na sledecoj stranici…