Čekala je da se stvari poboljšaju. Bila je optimista da će se stvari promeniti. Mnogo puta se preispitivala da li treba da ode. To je bio prvi znak da je trebalo. Umesto toga, tražila je znake da bi ostala. I ponekad, kada bi tražila dovoljno jako, našla bi ih. Znala je, na neki način, da se pomiruje sa tim, ali i dalje se pitala da li nešto može biti bolje.

Osim toga, nije bilo strašno i još uvek je bilo par dobrih stvari. Drugi su sigurno imali gore, nalazila je opravdanje. Osetila je neku sigurnost znajući šta da očekuje, kao da ugodnost donosi sreću. To se nije desilo. Imala je mnogo načina da racionalizuje zašto treba da ostane.

Bila je uplašena zbog toga što napušta i zabrinuta šta sve može da izgubi ako ode. Ali nije razmatrala koliko će je koštati ako ostane. Počela je da otkriva hrabrost i snagu za koju je znala da oduvek ima. Merila je rizik. Sada, bila je umorna. Poražena. Ogorčena. Odustala je od svoje moći i sreće i znala je da je otišla predaleko. Razgovarala je sa prijateljima i okupila ljude oko sebe. Podržavali su je. Oni su to uvek radili. Znala je koliki potencijal ima i koliko će je odluka da ostane povrediti. Više nije osećala krivicu da je uradila nešto loše. I nije.

Dosta joj je svega. Shvatila je da joj više ništa ne služi. Bila je tužna, povređena i frustrirana. Dala je sve dok ništa nije ostalo da da. Želela je da bude nasmejana i da se osmehne opet, kao kada je sve počelo. Znala je da je neizbežan odlazak, ali nije znala kada. Nije znala kako. Znala je da odugovlači. I pitala se šta čeka. Ali konačno, otišla je. Tuge je bilo previše, stres je bio ogroman i to je povređivalo. Bilo je vreme da se krene dalje, a ona je pronašla snagu. Shvatila je da je samu sebe zadržavala nazad.

…nastavak na sledećoj stranici…