Afera sa oženjenim muškarcem: Samoća, ljutnja, neobuzdana strast i suze ucveljene ljubavnice!

Ovih dana čitam jednu odličnu knjigu, zove se “Rat sperme”. Autor, biolog Robin Bejker, kaže da naše telo ima svoju unutrašnju logiku. Njen je cilj optimalno održavanje naše loze. Osim toga, naše telo bolje od mozga „zna“ da li mu odgovara da u nekom trenutku dobije dete ili ne.

U takvom biološkom pristupu broj naših partnera, ko su oni i koliko često smo s njima, manje je važna stvar. To baca drugo svetlo na mnoge tabue: o vernosti, ljubavi, monogamiji, preljubi… Tako, kad telo žene „želi“ potomka, posegnuće za – kaže Bejker – „najboljom“ spermom koja nam je na raspolaganju, bio njen vlasnik s tom ženom u braku, vezi ili ničemu od toga. Ispada da je u toj evolucijskoj trci manje važno i da li je on u braku s nekom drugom.
Ne brinite, to naravno ne znači da će ona zaista i zatrudneti. Telo se brine i o tome što pri izboru partnera često više računa vodimo o fizičkoj privlačnosti, romantičnom uzbuđenju i racionalnoj proceni „sigurnosti“ nego o „najkvalitetnijem“ potomstvu koje možemo imati.

Ta promena prioriteta bila je postupna. Velik podsticaj dobila je u 12. veku, u vremenu trubadura i trenda dvorske ljubavi koji je promovisala Elenor od Akvitanije. Dvorska ljubav, jedan od izvora današnje ideje romantične ljubavi i vernosti, odnosila se na tajno društvo srednjovekovnih vladarki i njihovih dvorskih dama. One su imale svoje vitezove, kavaljere koji su službeno, prema njima, iskazivali čežnju, ljubav pa i otvorenu erotsku požudu! U trubadurskim pesmama dvorska ljubav dame i kavaljera se nije konzumirala. Nije to toliko čudno – zbog ženskog neverstva su letele glave, neko je mogao da bude i živ zazidan. Ni trubadur koji bi pevao o nečijoj aferi, umesto da preljubnike prijavi vlastelinu, ne bi bolje prošao. Neslužbeno? U jeku trenda dvorske ljubavi, muževi upletenih dama većinu vremena provodili su u krstaškim ratovima.